Terra di Motori -Zemlja motora

Nakon višegodišnjeg iščekivanja i planiranja početkom maja 2016. godine sa grupom prijatelja smo krenuli u obilazak „Zemlje motora“ koja se nalazi u italijanskoj regiji Emilija-Romanja, na severu države. Tu se nalaze najpoznatiji italijanski proizvođači superautomobila Ferrari, Lamborghini, Maserati, Pagani, a nekad su u ovoj regiji bili smešteni i De Tomaso i Bugatti koji je ovde bio lociran prilikom oživljavanja brenda ranih devedesetih u mestu Campogalliano.

Udaljenost do Bolonje gde smo bili stacionirani je više od 800km od Novog Sada. Put je vodio autoputem kroz Hrvatsku, Sloveniju i zatim Italiju. U Hrvatskoj se putarina može platiti elektronski ili na tradicionalan način, slično kao kod nas, na putu kroz Hrvatsku se putarina plaća na dva mesta. Putevi su u vrlo dobrom stanju, dobro obeleženi, bez učestalih zakrpa, neravnina i slično, dakle ugodni za vožnju. Nakon Hrvatske put se nastavlja preko Slovenije gde se za korišćenje auto puteva plaća vinjetom, posedovanje iste se kontroliše na više mesta video nadzorom na punktovima na auto putu gde je potrebno usporiti. Put je takođe vrlo dobrog kvaliteta, možda čak nešto bolji nego u Hrvatskoj. Nakon Slovenačke etape prelazi se u Italiju koja je kao i Slovenija u Šengen zoni, pa je granični prelaz simbolično tu, a kvalitet puta je za nijansu viši nego u prethodne dve države, dakle vrlo dobar. Ovde se putarine takođe naplaćuju elektronski ili u gotovini, s tim što se u gotovini takođe naplaćuje automatski, mašinama i tek jako retko budu službenici na naplatnim rampama. Nakon prelaska u Italiju primetna je veća prosečna brzina svih vozila nego u druge dve države koje smo već proputovali, takođe je primetna i opuštenost vozača što se tiče poštovanja određenih saobraćajnih pravila kao što su pune linije, držanje odstojanja i tako dalje, to je takođe primetno i u gradovima kroz koje smo prošli, tako da nije na odmet prilagoditi stil vožnje prema vožnji domaćina i povećati oprez zbog izbegavanja neželjenih situacija. Kako nam je usput bila i Venecija, svratili smo da posetimo i taj istorijski grad. Do Venecije je moguće doći automobilom, i nakon prelaska mosta koji povezuje stari grad sa kopnom potrebno je naći odgovarajuće parking mesto. Ja bih savetovao parking na više nivoa koji se lako nalazi kada se nakon silaska sa mosta drži desna strana puta sve do kraja, prolazi se mostić i sa desne strane se nalazi ulaz na parking. Cene su relativno povoljne sa obzirom na lokaciju, 3€ za prva 2 sata i 5€ za svaki sledeći započeti, dakle vremenom cena parkinga raste. Do čuvenog Trga Svetog Marka je potrebno peške oko sat vremena u zavisnosti od tempa, a ulaz je slobodan.

Nakon Venecije nastavljamo put ka Bolonji gde smo bili smešteni u samom gradskom jezgru koje se sastoji od građevina koje nisu pojam planske izgradnje koju danas poznajemo, dakle ulice su prilično uske, često su dovoljne za prolaz samo jednog vozila, a parkirališta su obeležena raznim bojama traka na asfaltu. Treba biti oprezan i pratiti znakove, jer su na mnogim delovima ulica izlazi iz garaža i treba obratiti pažnju da se nekom ne zagradi izlaz, jer će u suprotnom vozilo biti odvučeno „paukom“. Inače parking se može plaćati na parking satovima i cena je od oko 1€ do preko 2€ za sat, sa naznakom u kojem periodu se vrši naplata (uglavnom od 8-20h). Na žalost smo imali tu neprijatnost da nam je vozilo odneo „pauk“ zbog navodnog nepravilnog parkiranja. Navodno su na svakih 10m u ulicama postavljeni pomerljivi znakovi koji upozoravaju da će se ulica prati i da je parkiranje zabranjeno. Kako smo ulicu prošli od početka do kraja nismo videli nikakav sličan znak, ali sledeći dan nismo zatekli vozilo na mestu. Nakon pomoći domaćina kod koga smo bili smešteni saznali smo što je vozilo odnešeno i gde se nalazi. I nakon nekoliko desetina minuta razgovora zaposleni u parking servisu su bili neumoljivi i uporno su tvrdili da su znakovi bili postavljeni, bez ikakve slike, već su samo pokazali zapisnik na italijanskom. Vrlo neprijatna i mučna situacija, gde na kraju ostaje samo da se plati iznos koji je blizu 200€ da bi se vozilo moglo preuzeti. Zato bih sve čitaoce savetovao da obrate dodatnu pažnju, i ako mogu uzmu smeštaj sa mestom za parkiranje, zbog izbegavanja ovakvih neprijatnosti kod kojih su čoveku u suštini vezane ruke. Inače gradsko jezgro Bolonje nudi vrlo bogate turističke sadržaje, bilo da su u pitanju arhitektura ili ugostiteljski objekti koji takođe opslužuju i studente jer je Bolonja univerzitetski grad. Cene nisu ekstremne, pa tako na primer pica u restoranu za jednu osobu košta oko 8-10€, pivo od 3-6€, komplet obrok po principu švedskog stola (neograničena količina hrane) i jedan napitak (pivo, vino, sok) 8€, itd…Inače atmosfera u gradu je prilično slobodna i živahna, zbog prisustva brojne omladine na ulicama do kasnih večernjih sati.

Prvi dan je bio rezervisan za posetu fabrici Ferrari i jednoj posebnoj privatnoj zbirci Maseratijevih istorijskih modela. Što se tiče Ferrarijevih muzeja, pod krilom fabrike su dva, Muzej Enza Ferrarija (Museo Enzo Ferrari) u Modeni i Muzej Ferrarija u Maranellu. Moguće je uzeti kombinovanu ulaznicu za oba muzeja po ceni od 26€, rezervacije nisu neophodne i karte se mogu kupiti na licu mesta.

Casa Enzo Ferrari-stara radionica

Prvo smo posetili muzej u Modeni, koji se sastoji iz starog dela koji je deo radionice oca osnivača brenda, Enza Ferrarija, a drugi deo je delo moderne arhitekture i sadrži veliki izložbeni prostor i prostor za prodaju ulaznica, mali restoran i toalete. Parking se nalazi odmah do muzeja i besplatan je. Mi smo bili u utorak, i bila je prilično dobra posećenost, vikendima je verovatno još veća. U starom delu muzeja koji je izveden iz nekoliko soba su izloženi neki od istorijskih dokumenata, makete starih objekata, razni (eksperimentalni) motori sa presecima i opisima, neki od vrlo ranih modela fabrike, sve do takmičarskih plovila, motora i bolida F1. Ovaj deo muzeja je relativno male površine jer se alazi u restauriranoj nekadašnjoj radionici, ali je sa vrlo puno pažnje i detalja izveden.

Casa Enzo Ferrari-stara radionica unutrašnjost

Drugi, moderni deo muzeja je mnogo veće površine i u njemu se nalaze Ferrarijeva vozila iz različitih era, od 50-ih godina, sve do aktuelnog La Ferrari modela. Vozila nisu ograđena, tako da im se svako može približiti, ali fizički kontakt nije dozvoljen. Vozila su mahom u voznom stanju, i na nekim modelima su vidljivi tragovi korišćenja na demonstracijama, istorijskim relijima i sličnim manifestacijama, što izloženim modelima daje posebnu draž. Na modernim modelima su otvorena i vrata, tako da se može prići i pogledati enterijer, a mogu se videti i tehnički detalji na vozilima uključujući i bolide F1 stare nekoliko sezona. Među izloženim modelima su bili na primer F40, Testarossa, LaFerrari, Enzo, itd…Na određenim vremenskim intervalima se svetla u muzeju priguše i tada počinje projekcija video materijala o životu Enza Ferrarija i o poznatim ličnostima i filmovima u kojima se pojavljuju modeli ove fabrike.

Casa Enzo Ferrari-moderni deo

Drugi muzej Ferrarija se nalazi na nešto više od 20km, u Maranellu. Tu je smeštena Ferrarijeva fabrika, test staza Fiorano, kao i muzej. Mi nismo naišli na besplatan parking za automobile (za autobuse postoji). Ovaj muzej za razliku od prethodno opisanog je mnogo veće površine, sa mnogo više sadržaja, na više nivoa, sa izloženim istorijskim i modernim modelima. Jedna soba je posvećena i bolidima F1, sve do modela iz prošle godine.

Casa Enzo Ferrari F2007 šampionski bolid Kimija Raikkonena

Takođe su izloženi pogonski agregati i pojedini trofeji. U nekim bolidima nisu autentični volani, nego sasvim jednostavni, da bi se izbegli dodiri znatiželjnih posetilaca. Svi izloženi modeli mogu da se pogledaju iz blizine, nisu ograđeni, samo je fizički kontakt zabranjen. Takođe su izloženi i pojedini prototipovi i retki primerci kao što su FXX-K. Takođe su izloženi i delovi enterijera 4FF modela, gde se može posmatrati izbliza kvalitet izrade i materijala koji je na modernim Ferrari vozilima na prilično visokom nivou.

Ferrari FXXK

Takođe se u detalje može pogledati i KERS sistem rekuperacije kinetičke energije sa opisom elemenata i funkcijama. Jedan od interesantnih izloženih modela je bio i 250GTO, jedan od najskupljih automobila ikada, na kojem su takođe vidljivi znakovi upotrebe, što vozilu daje poseban šarm.

Ferrari 250GTO-jedan od najskupljih automobila na svetu

Inače, jedna zanimljivost je da mnoga, čak i veoma skupa vozila kao recimo LaFerrari nisu do perfekcije ispolirana, i vidljivi su sitni risevi na boji, što naravno nije kraj Sveta već samo još jedan detalj.

Nije sve ispolirano do perfekcije

U svakom trenutku oko vozila se nalazi neko od osoblja koji nadzire posetioce, ali će do opomene doći tek kada se zaista pretera. Suma sumarum, ova dva muzeja su na visokom nivou, naravno u prilično korporativnoj i modernoj izvedbi, ali to je nešto što se i očekuje od proizvođača renomea Ferrarija. Naravno na ulazu/izlazu iz muzeja se nalazi prodavnica sa raznim predmetima sa tematikom Ferrarija, mora se napomenuti da su cene takođe na visokom nivou, ali se može probrati nešto od predmeta koji bi koristili u svakodnevnom životu, a da su koliko toliko prihvatljive cene. Još jedna stvar koju treba napomenuti da se na ulazu i oko muzeja nalaze razni „ponuđači“ koji nude test vožnje raznih super automobila u okolini, ali se za mnoge može reći da su sumnjivog opisa, pa bih svima preporučio da dobro razmisle o svim aspektima vožnje takvog vozila, osiguranju, potencijalnim nezgodama i ostalim problemima koji čoveka mogu zadesiti na ovakvom mestu u žaru euforije, jer su prodavci vrlo uporni sa ponudama, pa tako nude vožnje već od 50€ za 10-ak minuta, što može zvučati primamljivo. Potpisnik ovih redova bi se ipak pre opredelio za neku stazu zatvorenog tipa i instruktorima gde se performanse ovakvih vozila ipak mogu iskusiti u daleko sigurnijem ambijentu, uz verovatno bolji odnos uloženo dobijeno.

Čuveni ulaz u fabriku u Maranellu

Između dva Ferrari muzeja, otprilike na pola puta smo posetili jednu vrlo zanimljivu zbirku automobila Maserati, koja se nalazi u još zanimljivijem predelu ruralne Severne Italije. Reč je o kolekciji Pannini. Ovo prezime je vam verovatno poznato iz vremena kada su se sakupljale samolepljive sličice razne tematike. E, ovaj muzej se nalazi upravo na imanju naslednika ove familije preduzetnika. Reč je o farmi Hombre koja se bavi proizvodnjom sira parmezana. Ovaj proizvod se izvozi i prodaje širom sveta, a muzej Maseratija je sasvim neprimetan, i nalazi se u jednoj od hala na imanju koja je pretvorena u svojevrsni muzej starijih Maserati vozila. Put do hala vodi pored dugog drvoreda, zatim štala za životinje, i proizvodnih prostorija, restorana, ispred kojeg se može parkirati vozilo. Ulaz je slobodan, a domaćini vrlo srdačni i opušteni, kao i cela atmosfera. Na žalost ovde se nismo najavili za organizovanu turu sa vodičem (iako je to naravno moguće preko sajta), već smo samo proverili da li je moguća poseta u datom terminu. Posle kontakta sa ljubaznim domaćinom, otpraćeni smo do hale sa vozilima, gde nam je u oko 10 minuta objašnjen istorijat i zbirka vozila.

Pannini kolekcija Maserati GP automobili

Ukratko, 1993. godine je Fiat otkupio Maserati od grupe De Tomaso, međutim automobili iz muzejske kolekcije nisu bili obuhvaćeni ovim transferom. U Maseratijevoj fabrici je otvoren muzej na 80. godišnjicu osnivanja, na samom kraju 1994. godine. Dve godine kasnije De Tomaso traži automobile nazad i upućuje 19 komada na prodaju putem aukcije u London. Ova informacija je stigla sve do Ministarstva kulture Italije i zasvetlela su svetla za uzbunu. Jedan od lokalnih preduzetnika, gospodin Umberto Pannini je brzo delovao i automobili su povučeni sa aukcije (novac je po priči isplaćen na neviđeno) i od tad se nalaze u zbirci Pannini, u prelepom ambijentu. Izloženi su razni modeli, od Maseratija 6C 34 sa kojim je Tazio Nuvolari pobedio na nekoliko gran pri trka 30-ih godina, do modernih modela sa početka milenijuma. Takođe ima i ne-Maserati vozila, koja uključuju i prelepi Mercedes 300SL iz 50-ih godina.

Na gornjem nivou su motocikli, a ispred muzeja su razni traktori iz ranijih epoha. U svakom slučaju, izuzetna preporuka za posetu ovog romantičnog dela automobilske istorije.

Pannini kolekcija-istorijski traktori

Drugi dan posete je bio rezervisan za fabrike Pagani, a zatim Lamborghini. Fabrika Pagani se nalazi u mestu San Cesario Sul Panaro. Prvobitna fabrika je relativno skromnih dimenzija i ujedno je izložbeni salon. U trenutku posete je u završnoj fazi bila nova fabrika, znatno većih dimenzija, svega par stotina metara vazdušne linije od postojeće. U okviru fabrike ne postoji poseban parking za vozila posetilaca, ali kako se ista nalazi u industrijskoj zoni parking mesta ima dovoljno. Ovde je zakazivanje elektronskim putem obavezno, ništa se ne plaća unapred, već na licu mesta u fabrici.

Izložbeni salon fabrike Pagani

Savetujem dolazak minimum 10 minuta ranije, što je i naglašeno na sajtu, jer smo mi pri dolasku videli grupu posetilaca pred fabrikom, ali kada smo došetali od ne mnogo udaljenog parkinga već su ušli, tako da smo morali da zvonimo naknadno kako bi nas pustili jer se kapije zatvaraju. Prvo se ulazi u izložbeni salon ako se tako može nazvati, koji je veličine osrednjeg stana, taman da prihvati desetak posetilaca, dva automobila, jednu Zondu i jednu Huayru i ponešto brendiranih predmeta na prodaju. Moram napomenuti da se ovde može kupiti ponešto po relativno povoljnim cenama, dok u ostalim fabrikama to nije slučaj i cene su zaista visoke, pa čak i ne samo za naše uslove.

Izložbeni salon fabrike Pagani

Nakon ulaska u salon i kraćeg razgledanja i plaćanja ulaznica reč preuzima gospođica koja je vodič. Informacije koje izlaže su prilično jasne i bez preteranog širenja na nepotrebne detalje, prvo je objasnila kratak istorijat fabrike, modele, karakteristike, a zatim su na oba modela otvorena vrata i poklopci motora da bi posetioci sve mogli da posmatraju. Moram da primetim da je na površini lakiranog dela karoserije vidljiv „reljef“ ugljeničnih vlakana i da površina nije perfektno ravna, no to ovom vozilu daje dozu posebnosti, međutim kada sam ovo pitanje postavio našem vodiču, ostala je zbunjena i dala je diplomatski odgovor. Naravno ovo neću navesti kao zamerku, jer je za skoro sve posetioce nivo na kojem se sve informacije izlažu i više nego dovoljan. Nakon ovog uvodnog dela koji je trajao desetak minuta, obavešteni smo da je slikanje jedino u ovoj prostoriji dozvoljeno, i da se poseta nastavlja u proizvodnim prostorijama koje su neposredno pored izložbenog prostora i odvojene su samo vratima. Na ulasku su simbolično na sočiva telefonskih fotoaparata zalepljene posebno stilizovane nalepnice. U ovoj prostoriji se vrši izrada delova od ugljeničnih vlakana. Vodič nas je detaljno upoznao sa tehnologijom, pokazala pletivo od ugljeničnih vlakana kao i karbotanijuma (ugljenična vlakna sa nitima titanijuma). U vitrini su izloženi i pojedini delovi. U ovoj prostoriji veličine oko 100m2 se nalazi nekoliko radnih stolova sa možda 10-ak radnika koji kroje, i lepe materijal na pripremljene kalupe. Zatim prelazimo u drugu halu gde se nalazi nekoliko autoklav pećnica koje pod pritiskom i temperaturom suše smolu u kompozitnom materijalu sa ugljeničnim vlaknima kako bi dobila finalnu čvrstoću. U ovoj prostoriji su se nalazili i razni elementi od ugljeničnih vlakana, kao recimo kućište retrovizora, ili razni kalupi na osnovu kojih se rade pojedini delovi. Sve nam je ukratko objašnjeno, na pitanja je odgovoreno, takođe, zainteresovani su mogli da pogledaju i osete pod prstima delove od ovog modernog materijala. Zanimljivo je reći da po rečima vodiča fabrika Pagani ne drži poseban magacin sa delovima, već se sve što je potrebno izrađuje po narudžbini.

Huayra u krugu fabrike pod kamuflažnom folijom

Nakon ovog, prvog dela posete zamoljeni smo da odemo vozilima do nove fabrike koja se nalazi svega par storina metara dalje, u sledećoj paralelnoj ulici. Tu se nalazi potpuno novi, moglo bi se reći adekvatan objekat, kako po veličini tako i po arhitekturi. Unutar objekta smo prošli samo kroz prostorije gde se vrši finalno sklapanje vozila, te smo videli nekoliko Huayri u fazi sastavljanja. Ovde su nam objašnjene još neke pojedinosti vezane za rad fabrike, kao recimo da je maksimalan kapacitet 40 komada godišnje, ali da još nije dostignut. Kompletna poseta traje oko 45-50 minuta i svakako bih preporučio svakom entuzijasti. Usput smo videli i jedno test vozilo koje se kretalo naravno javnim putevima, sa ciljem test vožnje.

Nakon Paganija krećemo u mesto udaljeno nešto manje od 20km imena Sant’ Agata Bolognese, dom fabrike Lamborghini. Naravno put vodi preko prelepih seoskih predela sa obradivim poljoprivrednim zemljištem, sa ponekom farmom oivičenom čempresima. To su putevi kojima se i dan danas testiraju automobili iz fabrike Lamborghini zbog nepostojanja test staze. Fabrika se nalazi na glavnom putu i u krugu fabrike nije dozvoljen parking za privatna vozila posetilaca, ali mesta u okolnim ulicama ima dovoljno jer je u pitanju industrijska zona.

Ulazak u Sant’ Agatu Bolognese

Čak se i na samom ulazu u fabriku, na platou nalazi stalno redar koji usmerava vozila posetilaca van kruga. Odmah nakon ulaska kroz kapiju sa desne strane je vidljiva velika zastakljena prostorija u kojoj se nalazi muzej. Ulaznice samo za muzej su 15€, a poseta fabričkom pogonu sa posetom muzeju je 50€. Mi smo se odlučili za drugu opciju. Takođe postoji mogućnost posete muzeja sa vodičem, međutim samo za grupe od minimalno 8 osoba i to po ceni od 20€ po osobi. Posete muzeju se ne moraju posebno zakazivati, međutim savetujem da pogledate na zvaničnom sajtu eventualne neradne dane, a poseta fabrici se obavezno mora zakazati putem interneta i zakazivanje je besplatno, karte se plaćaju u muzeju.

LM002, luksuzni terenac iz prošlosti

Kako smo imali oko sat vremena do zakazane posete proizvodnoj hali počeli smo razgledanje vozila u muzeju. Kako Lamborghini ne poseduje toliko bogatu istoriju kao recimo Ferrari i sam muzej je skromnije organizovan, sa naravno manje eksponata. Postavke se stalno menjaju, ali su izloženi automobili vrlo interesantni. Muzej je organizovan u dva nivoa, donji prizemni i prvi sprat. Na prizemlju su se tokom naše posete nalazili prvi SUV model fabrike LM002 (tzv. Rambo Lambo) u interesantnoj metalik žutoj boji i prototip Urus budućeg SUV vozila čija će proizvodnja po najavama početi 2018. ukoliko ne bude dodatnih odlaganja, što nije neverovatno. Trenutno se pripremaju za proizvodnju i što se ljudstva i što se pogona tiče. Inače Urus u prirodi ostavlja mnogo bolji utisak nego na slikama i zaista je nešto do sad neviđeno u svetu SUV-ova, sa vrlo sportskom linijom, i vrlo posebna crvena metalik boja sa većim sadržajem „perli“ mu izuzetno dobro „leži“.

Koncept Urus, budući SUV

Vrlo je interesantno primetiti neke nesavršenosti na prototipu kao što su nedovoljno obrađena sedišta vijaka na nosaču kamera koja je postavljena umesto retrovizora ili nezavršenih unutrašnjih površina blatobrana, što će naravno biti ispravljeno na serijskom modelu. Na ovom nivou su i dva bolida formule 1 iz ranih 90-ih godina kada je Lamborghini pod krilom Chryslera razvio svoj motor za bolide, pa čak i imao tim (sa koji je doduše imao indirektnu vezu putem finansija, a i legendarni Senna bio zadovoljan performansama motora tokom testiranja u McLarenu). Jednom od bolida nedostaju poluosovine, što sam igrom slučaja primetio. Na istom nivou se može videti i prvi hibridni model fabrike, Asterion, koji takođe odaje mnogo bolji utisak uživo nego na slikama. Takođe je bio izložen i Sesto elemento, nehomologovani model u vrlo maloj seriji za upotrebu na pisti, sa masom manjom od 1000kg.

Gola šasija Aventadora

Izložen je i koncept manjeg modela iz ranih devedesetih koji nikad nije ušao u serijsku proizvodnju i kotrljajuća šasija Aventadora sa montiranim motorom, koja je zaista interesantan demonstrator tehnologije.

Koncept baby Lamba iz 90-ih godina

Zatim se penjemo na prvi sprat, gde su izloženi neki moderniji modeli i po koji stari. Tu su naravno legendarni Countach LP400, prvi model bez proširenih blatobrana i aero dodataka, meni lično i najdopadljiviji, zaista vredno pažnje. Zatim, bio je izložen i jedan od poslednjih serija Diabla 6.0 u zlatnoj boji. Posle njega Murcielago SV, u stvarnosti deluje zaista impresivno i nije ni čudo što najbolje drži cenu od svih Murcielaga. Zatim Reventon, koji je praktično Murcielago sa potpuno drugačijom karoserijom, takođe odaje mnogo bolji utisak uživo nego na slikama.

Bio je izložen i aktuelni Huracan u mat sivoj boji. Na zadnjem zidu muzeja se nalazi Aventador roadster koji je okačen o zid, sa točkovima na zidu, tako da je to idealno mesto za interesantne fotografije ispod ovog automobila u zaista nesvakidašnjoj poziciji. Još dva interesantna i vrlo retka eksponata su nedavno u novootvorenom restauratorskom odeljenju fabrike Polo Storico obnovljena Miura SV, automobil čija cena danas dostiže astronomske cifre, jedan od začetnika klase superautomobila, ovo vozilo zrači šmekom prohujalih vremena zlatne epohe Lamborghinija u metalik zelenoj boji. Tik iza nje se nalazi koncept nove Miure iz 2006. koja je oblikom slična istoimenom modelu, ali već dimenzijama daleko stoji od istog. Od modernih automobila su bili izloženi i koncept limuzine sa 4 vrata Estoque, koji je uživo vrlo upečatljiv model. Ipak, menadžment se odlučio da u serijsku proizvodnju uđe SUV. Jedan od modela koji su izloženi, a ušli su u vrlo limitiranu seriju je Veneno. Napravljeno je svega 3 komada za prodaju, a jedan je upravo ovde izložen.

Lamborghini Veneno, svega 3 komada su izrađena za prodaju

Dizajn je ekstreman, potpuno u stilu Lamborghinija, i nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Još jedan od koncepata je i Concept S, vizija Gallarda bez krova, ali ne u tipičnom spyder izdanju, već sa vizirima od pleksiglasa. Jedan je u muzeju, a jedan skoro identičan je našao dom u Kanadi.

I na kraju treba pomenuti i izložene klasične GT modele od kojih je fabrika u suštini i krenula, 350GT i 400GT, zatim Islero i Espada.

Nakon razgledanja došlo je i vreme za obilazak proizvodnih linija. Nešto pre 14 časova smo se skupili u holu muzeja, gde su nam data uputstva. Mobilne telefone i fotoaparate smo morali odložiti u posebne ormariće koji se zaključavaju, jer je fotografisanje unutar proizvodnih hala strogo zabranjeno. Takođe smo dobili i slušalice preko kojih je vodič u audio kontaktu sa celom grupom koja broji 12 ljudi. Dakle, kroz muzej izlazimo i ulazimo na druga staklena vrata u mali hol iznad kojeg se nalazi kancelarija direktora, u holu je takođe izložen jedan Huracan. Zatim kroz vrata ulazimo u fabriku gde postoji segment očuvanog crvenog poda iz vremena kada je fabrika osnovana. Kretanje je dozvoljeno isključivo između obeleženih linija zbog izbegavanja povreda i eventualnih neautorizovanih pristupa. Obilaze se obe proizvodne linije Aventadora i Huracana. Robota na proizvodnim trakama nema, a vozila se sklapaju dok se kroz pojedine stanice kreću na pokretnim konstrukcijama i u zavisnosti od operacije karoseriju je moguće rotirati pod raznim uglovima. Interesantno je spomenuti da je moguće i videti sklapanje V12 motora koji se u VW grupi ugrađuje isključivo u Aventadora, i sklapa se samo u ovoj fabrici, dok se V10 motor Huracana doprema u sklopljenom stanju, kao i sam hibridni ram koji se doprema iz Nemačke. Nakon kratkog zaustavljanja kod motornog dela prolazimo kroz deo za sklapanje i šivenje obloga elemenata enterijera. Postoji odeljak sa paletom boja kože koje je moguće i opipati i iz blizine se uveriti u kvalitet. Bukvalno se prolazi kroz krojačko odeljenje gde se nalazi i CNC mašina koja seče obloge na određene dimenzije i oblike koje zatim zaposleni ručno šiju i presvlače enterijere, bilo da su sedišta, obloge vrata ili volani. U ovom delu je i najduže zadržavanje i pregled. Dalje se ide paralelno proizvodnoj liniji gde je moguće videti kutije sa delovima spremnim za ugradnju. Naravno, mnoge kutije su sa VW znakom. Svo vreme vodič nas obaveštava bilo o aktuelnom delu proizvodne linije gde se nalazimo, ili o informacijama o modelima, opremi i istorijatu. Doduše cela priča je malo suvoparna i izašla iz PR mašinerije, što pokazuje koliko je fabrika porasla u odnosu na pre 20-30 godina, kada su se posetioci mogli naći i u opuštenom razgovoru i ponekom zalogaju u kantini. Posle nekih oko 50 minuta se završava šetnja fabrikom, i vraćamo se u muzej. Ko ima želju može da poseti i prodavnicu u okviru fabrike koja se nalazi u drugom objektu. Cene su očekivano visoke, po mom ličnom mišeljenju i neopravdano, ali ipak je to Lamborghini. Nakon toga sam imao izuzetnu čast da se upoznam i razgovaram sa legendarnim test vozačem Lamboghinija, Valentinom Balbonijem, koji je hodajuća enciklopedija i vrlo prijatan sagovornik, kakav se samo poželeti može. Već više godina je u penziji, ali i dalje je vrlo aktivan kao ambasador brenda i konsultant i vrlo češto je na putu, od Australije do Amerike gde obilazi entuzijaste i klijente, i tako ih motiviše da podržavaju ovu ikoničnu marku. Dok smo stajali ispred muzeja nekoliko različitih modela je bilo testirano na putevima, Miura, Diablo GT i trenutni modeli su neki koje smo primetili. Nakon toga se još malo šetamo Sant Agatom i vraćamo se kroz italijansku ravnicu u Bolonju, jer nas sutra čeka još jedan dan i još jedan muzej.

Retka zverka-Diablo GT ispred fabrike

Radi se o porodičnom muzeju Lamborghinija, tj. muzeju Ferruccio Lamborghini. Muzej se nalazi u mestu Funo di Argelato u blizine Bolonje, pored autoputa Bolonja-Padova. Muzej je otvoren dvokratno, ali toplo preporučujem posetu sa vodičem koja je nešto skuplja (23€) ali zaista vredi. Parking je u okviru muzeja koji je nekadašnja fabrika. Na ulazu nas dočekuje Fabio Lamborghini, sestrić Ferruccia Lamborghinija, izuzetno srdačan i šarmantan gospodin, koji nas je oko sat vremena vodio kroz muzej, bilo ga je uživanje slušati.

Neki od modela traktora Lamborghinija

Ovaj muzej je nastao kao naslednik prvobitnog muzeja koji je otvoren 1995. u Dossu, rodnom gradu Ferruccia Lamborghinija. Kako je vreme odmicalo, bilo je jasno da je izložbeni prostor tesan da primi sve što bi posetioci trebali da vide, pa je tako muzej premešten na sadašnju lokaciju 2014. godine. Na ukupno 9000m2 prostora se proteže moderno izvedeno i obnovljeno zdanje nekadašnje fabrike, gde su izloženi mnogi eksponati iz bogatog istorijata firme koja nosi ime osnivača rođenog u znaku razjarenog bika. Nisu izloženi samo eksponati koji se tiču autoindustrije, već se prostiru i na ostale grane industrije gde je Ferruccio pokušao manje ili više uspešno da se probije: gorionici na tečno gorivo, gasni kotlovi, vina, helikopter koji je hteo da uvede u serijsku proizvodnju, ali zbog zakona to nije mogao…Od automobilskih eksponata je interesantno naglasiti njegovu ličnu Miuru, crvene boje sa kontrastnim elementima u zlatnoj boji. Interesantno da je ova Miura SV sa “trepavicama” na farovima, koje inače SV modeli nisu imali.

Hol muzeja sa Ferrucciovom Miurom sa desne strane

Takođe je izložen i crveni Countach Quattrovalvole i žuti Diablo iz vrlo rane serije. Zapravo, najveći broj izloženih vozila su bila u vlasništvu Ferruccia. Modifikovani Fiat 500 kojim je počeo karijeru u motosportu, cela gama traktora iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, dečiji auto koji je izradio za svog sina Tonina…Dalje, tu je maketa prvog prototipa fabrike 350GTV (prototip je u privatnoj kolekciji), zatim “poluobučeni” model terenskog vozila LM sa prednjim delom modela Cheetah i vidljivim cevastim ramom (projekat razvijan za vojne potrebe), zatim prototip Urraca, prototip Espade sa staklenim vratima sa otvaranjem u stilu galebovih krila, jedini Jalpa Spyder koji postoji. Da nabrojim i ostatak vozila koja su bila izložena: crvena 400GT 2+2, tamno sivi i plavi Islero S, srebrna Jarama S, žuta Miura S, srebrna Espada i bela Espada montirana na zidu, braon metalik Urraco P250 i plavi P300.

Većina modela su iz zlatne ere Lamborghinija

Od plovila je izložen trkački čamac u kategoriji koju zovu i Formula 1 na vodi, naravno sa Lamborghinijevim motorima. Na žalost Ferrucciova lična Riva Aquarama je prodata krajem 80-ih i pre nekoliko godina je potpuno restaurirana i bila je izložena na kratak period u ovom muzeju. Pogodićete, umesto uobičajenih GM V8 motora, pogonila su je 2 Lamborghinijeva V12 motora. Još mnogo toga je izloženo, veliki broj slika iz privatne kolekcije, vozila za golf terene, gde se izdvaja jedno koje je izrađeno za papu.

Koncept terenskog vozila iz kog je kasnije nastao model LM002

Interesantno je još napomenuti i prostorije koje su uređene kao rekreacija nekadašnje radionice za izradu traktora, gde je počela cela istorija firme, kao i rekreacija nekadašnje Ferrucciove kancelarije.

Rekreacija stare radionice za izradu traktora

Uglavnom, kolekcija koja posetioce neće ostaviti ravnodušnim i koja je svakako vredna svakog izdvojenonog centa i minuta jer vraća u neka prošla vremena, kada je sve bilo dosta drugačije, opuštenije, slobodnije…Svima koji su u mogućnosti i vole automobile toplo savetujem jedno proputovanje kroz Zemlju motora u Reggio Emiliji, nama su tri dana protekla munjevito, a potpisnik ovih redova bi se vrlo rado vratio još jednom…da utvrdi gradivo. Ciao!

 

Tekst i fotografije: Vanja Dragosavljević

email

Komentar

Powered by WordPress | Designed by: WordPress Hosting | Thanks to Best WordPress Themes, Find Free WordPress Themes and WordPress Themes